Pergament

Tako je Simo Rebić sa svojim sokolima, koje je ponekad zaključavao u prostoriju za probu sve dok nisu valjano uvežbali songove, a ponekad bogme i ispalio suzavac ako sokoli nisu bili dovoljno vredni, izgurao put do realizacije prvog velikog cilja – ploča (i to prava) „Vruća Linija“. Kada ne postoji izdavač koji bi vam izdao materijal – šta jedino preostaje da uradite? Napravite sopstvenu izdavačku kuću. Samo da potsetim, to nije bilo kao danas, par crvenih i predaš papire agenciji i oni ti daju ćage za nedelju-dve. To je bila velika rabota tada i Simo je žestoko orao da bi Pergament ugledao svetlost dana – i nije dao da mu se gazi oranje! Jedan od retkih… Prilika da jeftino i bezrazložno svi mogu da gazduju izgleda lepo, čak divno – ali ima to i svoju drugu stranu. Svi bi hteli jel, a i ja bih hteo, ali da li svi možemo? Ko će da radi ako svi gazduju. Po prirodi stvari, gazduje onaj ko se najviše naradio, jer ima najviše iskustva i zato može dobro i uspešno druge da organizuju da dohodovno rade. Al avaj, gazdovati počeše neradnici, jer tako mogu da ne rade, a da uzimaju, ne shvatajući da je tu kratak fitilj –  a i što bi, može im se, dok im daju…vinogradari.

Redjali su se koncerti po tadašnjoj Jugoslaviji….Sarajevo, Zagreb, Beograd, Novi Sad, Subotica….bogme bila tu i Pešta a i Beč u najavi, već dogovoren. Bili se mi i slikali tamo, u tom Beču, čuvena Arena! Baš sve profi, da najavimo svoj povratak u Beč. I tada krenuše ovi dronovi u raznim oblicima i vidovima….. Hteli smo na to da skrenemo pažnju ljudima i zato je drugi poduhvat bio kraćeg formata sa samo jednom novom numerom: „Gospodin Rat“. Taj poduhvat smo nazvali „Mr. War“ i tu je bend zbog pomenutih okolnosti bio prinudjen na prinove, naravno dobrodošle i isto tako spremne za povratak.

Šlog je doneo novinu, tekstovi su bili na engleskom. Zapravo „Mr War“ je morao da se završi po kratkom postupku, jer stara dobra kučka Jugoslavija, je dobrano pucala po svim šavovima a bend je imao nameru da ukaže da stvari ako se nastave kako su krenule, neće biti dobre, bar ne dobre za obične ljude. Nismo mi umislili da možemo menjati već dobro osmišljen razarajući tok koji je već bio u svojoj eskalirajućoj fazi, ali nas je ispunjavala ideja o onoj obavezi umetnika da napravi makar napor u svome domenu kako bi ukazao na ono što u društvu nije dobro, i tako je nastao poslednji veliki jugoslovenski koncert i eto baš ga je Pergament organizovao.

U tom periodu bilo je najviše koncerata. Verovatno jedan od najupečatljivijih je svakako nastup na „Dunavskim Večerima“ u Bačkoj Palanci. Koncertne aktivnosti su bile rasporedjene u tri večeri i svako veče je postojao bend – „zvezde večeri“. Prvo i drugo veče pripalo je Galiji i Ribljoj Čorbi, a treće Pergamentu. Ne znam kako je bilo na ove druge dve večeri, ali kada je svirao Pergament, prodato je preko 20.000 ulaznica. Bila je nesaglediva količina naroda ispred bine. U jednom trenutku nastalo je veliko komešanje u publici. Došlo je do verbalnog sukoba dve velike grupe ljudi i basista benda – Dabar, je prišao mikrofonu. Obratio se publici i nedvosmisleno podržao jednu od dve dotične grupe, koja je zastupala izvestan stav koji je bio u duhu istine i slobode. Pomenuo je i neke nemile scene koje smo imali prethodne večeri u jednom klubu u Novom Sadu. Raja je u ogromnoj većini podržala ovaj verbalni nastup i svoju naklonost bendu pokazala nedvosmislenom podrškom. Nastalo je grotlo. Bend je počeo da svira svoju autorsku numeru: „Vruća Linija“… bina se tresla, raja u delirijumu. Bio je to onaj od retkih dogadjaja u životu kada doživiš da su hiljade ljudi jedno. To zovemo POVRATAK , kako kaže ovaj Sawarabi Gothic
Da li zbog nepripremljenosti bine na reaktivnost tolike količine ljudi, da li zbog opšte bezbednosti, naš menadžer, Simo Rebić i naš veliki prijatelj benda Aca Pražić (inače tada organizatori ovih koncerata) počeli su iz backstage-a da viču: „Bluz…Bluz…Bluz“ –  sa jasnom naznakom da će se bina raspasti ako nastavimo sa ovim „povratkom“ u obliku „Vruće Linije“. I pogledavši se medjusobno, samo zato što su to od nas tražili ljudi u koje smo uvek imali beskrajno poverenje, počeli smo sa jednom od poznatih bluz numera „Led Zeppelina“. Srećom ili nesrećom (to nikada nećemo saznati), sve je utihnulo. Bluz je efikasno ugušio egzaltaciju većine prisutnih. Mi koji smo bili na bini, bili smo kao bokseri u nogdaunu… a sami smo ga sebi napravili. Ko zna?